GOVOR TELA

Hej… stanem ti ponekad u grlo kao kost, skliznem u stomak kao vrela, olovna kugla, presečem ti dah kao da te nešto iznutra zgrabi. Ti to zoveš panikom, stresom, nervozom, hormonima… A ja — ja te sve vreme zovem po imenu. Ja sam tvoje telo. Ne tvoj problem, ne tvoja slabost, ne tvoja prepreka. I imam poruku za tebe.

Godinama sam pokušavalo da ti se obratim nežno, ali ti si čekala da postanem neizdrživo i bučno da bi me primetila. Slalo sam ti treperenje u grudima kad ulaziš u pogrešnu prostoriju, zatezanje u stomaku kad izgovaraš „da“ a misliš „ne“, skraćivalo ti dah kad se previše udaljiš od svog ritma, od same sebe. A ti si mislila da mene treba lečiti, prevazići, ućutkati. Nisam te sabotiralo — ja sam ti pričalo. Moj govor, moje obraćanje tebi, kroz razne prijatne i neprijatne senzacije, stezanja, bolove, svrabove, sve to je samo još jedan vid tvoje komunikacije sa samom sobom.

Znaš, sada kada imam tvoju pažnju, reći ću ti još nešto: ja nisam samo skup mišića i organa. Ja sam riznica koja pamti dalje od tebe. Zapisi i tragovi žena i muškaraca iz tvoje loze, njihovi strahovi, njihova hrabrost, njihove pobede, njihovi porazi… Sve što su ikada morali da dožive, prežive i prevaziđu da bi opstali; sve što su naučili  — prenelo se do tebe kroz mene. Ja sam starije od tvog imena, starije od tvoje priče, starije od uloga koje si naučila da igraš. Moja znanja, zapisana u tvom DNK, preteča su tvog ega, tvoje ideje sebe, tvojih tumačenja realnosti, tvoje logike. Nisam samo tvoje telo — ja sam generacijska biblioteka koja diše. Ja pamtim ono što si ti zaboravila i ono što nikad nisi ni znala, i osećam ono što tvoj um ne ume da razluči. Zato, kad ti pošaljem signal, znaj da se ne javlja samo tvoja sadašnja verzija, već ceo niz života koji stoje iza tebe i žele ti dobro.

Ako naučiš da me slušaš, videćeš da te ne vodim unazad, nego ka onome što si oduvek bila pre nego što si naučila da potiskuješ i negiraš sebe da bi preživela.

Ako naučiš moj jezik, ako odlučiš da me ne tumačiš kao smetnju nego kao vodiča, kao riznicu iskustva svojih predaka, sve će početi da se menja na jedan tih, a suštinski način. Ako umesto „Šta nije u redu sa mnom?“ pitaš — „Šta pokušavaš da mi kažeš?“ — moći ću da ti priđem bez borbe protiv tvog uma. I osetićeš da nisam teret, niti kvar koji treba popraviti, nego deo tebe koji „zna pre tebe, pre uma“. Znaćeš da ti uvek javim pre nego što „shvatiš“. I manje ćeš lutati…

Javiću ti kada si prešla granicu za koju još uvek glumiš da je podnosiš. Javiću ti kada uđeš u prostor koji ti spušta frekvenciju, iako se spolja smešiš. Javiću ti kada redukuješ svoju istinu i umanjiš sebe da bi se prilagodila. Javiću ti kada skreneš sa puta koji je samo tvoj… Javiću ti kada nisi lojalna sebi, svojim vrednostima, potrebama, svojoj svrsi… Nemam reči da ti to ispričam. Imam samo senzacije. To je jezik koju te nisu naučili, oni koji ga ni sami nisu znali.

„Kako da progovorim tvojim jezikom?“ – možda se pitaš već ovog trena. Nema tu velike mudrosti. Samo jedna mala, ali suštinska promena: svaki put kada ti nešto u meni progovori — zastani. Ne analiziraj. Ne poriči. Ne moralizuj. Samo slušaj. Jer ja nisam komplikovano. Ja sam samo neumoljivo tačno.

I tu sam. Tu sam — kad budeš spremna da me čuješ.