O iluziji „svega“ i stvarnosti „konkretnog“
Od apstraktnih ideala do konkretnih obrazaca koji oblikuju naš život
Basne, pripovetke, bajke i junačke priče vekovima su bile nosioci znanja o ljudskoj prirodi, mnogo pre nego što su se razvile psihologija i psihoterapija kao naučne discipline. Kroz simbol, metaforu i narativ, u njima su prenošena iskustva o unutrašnjim konfliktima, karakteru, moralu, integritetu, plemenitosti i odnosu čoveka prema sebi, drugima i okruženju. Moglo bi se reći da ove priče nose kritičke osvrte bliske savremenoj psihologiji i psihoterapiji, jer govore o istim unutrašnjim procesima, transformaciji i razvoju svesti samo drugačijim jezikom.
U ovom članku povezala sam dva takva teksta: svedočanstvo/legendu o Budinom buđenju i jednu pripovetku o čovekovoj potrazi za srećom.
Prva je legenda koja kaže da se Buda prosvetlio tek kada je SVE pustio. Kada je otpustio sve čežnje, težnje, želje, strahove i vezanosti, dogodilo se prosvetljenje. Čin buđenja, odnosno titulu Bude, probuđenog, princ Sidarta Gautama dobio je tek u trenutku kada je pustio sve.
Druga je pripovetka o najbogatijem čoveku na svetu. Opisuje čoveka koji je imao sve, ali nije bio srećan… U životu je radio sve što je mogao kako bi postao srećan, ali bez uspeha. Tada je čuo za mudraca u dalekoj zemlji koji je, na čudesan način, pomagao ljudima. Krenuo je na dugo putovanje, ne bi li pronašao svoju sreću.
Kada je stigao kod mudraca rekao mu je da je spreman da uradi sve kako bi bio srećan. Upitao je da li, zbog svog bogatstva, može da dobije neki poseban tretman. Mudrac mu je odgovorio: „Naravno! Nećeš morati da provedeš godine u monaškoj ćeliji u izolaciji, da se odrekneš bogatstva, niti da se fizički naprežeš. Sve što treba da uradiš jeste da zavoliš sve ljude na svetu.“
Bogataš se obradovao, zahvalio se i bogato nagradio mudraca, a zatim se vratio kući.
Dve godine kasnije ponovo je došao, iscrpljen i obesnažen. Pitao je mudraca da li ga se seća. Mudrac je odgovorio da ga, naravno, prepoznaje. Bogataš je tada zamolio za još jednu protekciju, uz napomenu da je spreman da ga bogato nagradi i da je na prethodnom zadataku dve godine ozbiljno radio. Rekao je da je zavoleo sve ljude na svetu, osim njih pet. Zamolio je da dobije ustupak da ne mora da zavoli baš sve ljude.
Mudrac mu je odgovorio: „Naravno! Ti si najbogatiji čovek na svetu i za tebe moram napraviti ustupak. Ne moraš da zavoliš sve ljude na svetu. Zavoli samo tih pet!“
Kada se povežu ove dve priče, jedna govori o tome da se Buda prosvetlio tek kada je sve pustio, a druga o tome da je čovek koji je trebalo da zavoli sve ljude na svetu, na kraju dobio zadatak da zavoli samo one koje nije mogao.
Suština ovih priča leži u načinu na koji ego koristi univerzalije i generalizacije. Ego nas drži zarobljene u iluziji „svega“ narativom da „jednom kad uradimo sve (popravimo, rešimo, steknemo sve…) bićemo srećni.“ Tako iluzija „svega“ postaje nešto beskonačno, nedostižno i parališuće. Ona proizvodi osećaj obesnaženosti, straha i unutrašnje nedovoljnosti. Iako je rad na sebi proces koji traje čitav život, autodestruktivna i opstruktivna ponašanja nisu neograničena. Ona su konkretna, prepoznatljiva i uglavnom svedena na mali broj obrazaca koji se ponavljaju u velikoj broju kombinacija. Svako od nas ima svojih pet, deset, petnaest „ljudi koje treba da zavoli“, odnosno konkretnih blokada koje treba da prevaziđe i konkretnih istina o sebi koje treba da prizna i prihvati.
Rad na sebi tada postaje sličan učenju sviranja violine. Nikada nećemo „odsvirati sve“, jer će uvek postojati nova kompozicija koju ne poznajemo i ne umemo još uvek da sviramo. Ali možemo postati virtuoz u sviranju. Na isti način, nećemo rešiti sve probleme, jer se život stalno teče i manja i dolaze novi izazovi. Ali možemo postati „virtuoz sopstvenog karaktera“. Možemo postati osoba od integriteta, osoba koja je sopstveni saveznik, osoba koja prestaje da udara kontru sopstvenom životu, uspehu i sreći.
Iz ove perspektive, postaje jasno da duhovne i psihološke istine postaju pogubne kada ostanu na nivou apstrakcije. Buđenje nije grandiozan čin, niti je čin uopšte. Buđenje je proces prepoznavanja i priznanja sopstvenog, pre svega opstruktivnog ponašanja, autodestruktivnih obrazaca i mehanizama koji su, samim tim, destruktivni i za okruženje. Iz tog prepoznavanja započinje put rada na sebi, rasta i razvoja svesti, nadogradnje ličnih kapaciteta i usvajanja novih veština, kako bi se postepeno transformisale karakterne osobine, mehanizmi i blokade ega.
To je put koji se ne završava, već se živi. I upravo u toj živosti, u toj spremnosti da se suočimo sa konkretnim i mogućim, prestajemo da zloupotrebljavamo dar postojanja i života koji imamo i počinjemo da budemo dar sebi, svetu i samom Postojanju.
Svako dobro!