AMADEUS, AMADEUS…

Ovaj tekst ne pišem kao moralista, niti kao „čuvar tradicije“, i svakako ne kao neko kome smeta različitost. Pišem ga iz pozicije profesionalne, ljudske i intelektualne skepse.

Kada sam gledala novu TV adaptaciju Amadeusa, u kojoj je Wolfgang Amadeus Mozart prikazan kao Azijat, moja reakcija nije bila šok niti „uvređenost“. Bila je to procena: ovo nije umetnički potez. Ovo je instrumentalizacija u službi propagande.

Postoji ogromna razlika između briljantnog, genijalnog umetničkog poteza i onoga što poslednjih godina sve češće gledamo: nametnutih, spolja motivisanih odluka koje ne prate unutrašnju logiku dela, lika, ni sveta u kom se priča dešava.

Kao psiholog, navikla sam da posmatram kongruentnost.
Da li je nešto usklađeno sa sobom?
Da li forma i sadržaj idu zajedno?
Da li poruka izvire iznutra ili je nalepljena spolja?

ZAŠTO OVO NE FUNKCIONIŠE (I ZAŠTO LJUDI TO OSETE)

Problem nije u tome što je glumac Azijat. To nije tema. Problem je što je ta odluka psihološki i narativno neutemeljena.

Sve ostalo u seriji insistira na 18. veku, evropskom kontekstu i istorijskom realizmu. A onda se ubacuje jedan element koji tom svetu očigledno ne pripada – ne da bi ga preoblikovao, već da bi nešto poručio gledaocu danas.

To stvara ono što u psihologiji zovemo kognitivna i estetska disonanca. Gledalac nije glup, zatvoren, ni netolerantan. On jednostavno oseća da je narušen unutrašnji ugovor priče. Otpor koji tada nastaje nije moralni – on je psihološki. Ljudi ne reaguju zato što im smeta različitost, već zato što im smeta manipulacija pod maskom umetnosti.

KADA NEKONVENCIONALNA PODELA ULOGA RADI – A KADA NE

Nekonvencionalna podela uloga može biti genijalna. Ali samo kada je dosledna, svesna i smisaona. Kada je ceo svet dela postavljen kao alegorija. Kada se pravila jasno promene za sve. Kada je gledaocu jasno: „Ovo nije istorijski realizam, ovo je koncept.“

Ono što danas često dobijamo nije koncept, već checklist casting – praksa u kojoj se uloge dodeljuju prema unapred zadatoj listi identitetskih kriterijuma, a ne prema unutrašnjoj logici lika ili priče.

Kada raznolikost prestane da bude vrednost, a postane obaveza, politička korektnost prelazi iz etike u mehaničko pravilo – i počinje da proizvodi suprotan efekat. Jedan element je „korigovan“, a sve ostalo je ostavljeno netaknuto. To nije hrabro. To je konfuzno. Rezultat su likovi bez dubine i priče bez težine.

ILUZIJA SLOBODE I SAVREMENI OBLICI KONTROLE

Danas živimo u iluziji umetničke i misaone slobode – samo zato što se pritisak više ne sprovodi brutalno i direktno. Danas se umetnost i sloboda govora ne guši mačem, već grantovima, algoritmima, reputacionim rizicima i socijalnim isključivanjem. Ne seče se glava, ali se vrlo efikasno seče vidljivost, prostor za rad i egzistencija.

Posebno je važno razumeti ulogu algoritama. Platforme poput Facebooka imaju moć da procene da li je nečiji sadržaj „neprimeren“ ili „politički nekorektan“ i da mu drastično smanje domet ili potpuno ugase nalog. Formalno, uvek možeš da otvoriš novi nalog. Psihološki i socijalno – to je iluzija.

Ako je neko deset godina gradio zajednicu, dijalog i svoj prostor javnog izražavanja, gašenje naloga ne znači tehnički prekid, već prekid kontinuiteta identiteta, odnosa i smisla. To je oblik savremene socijalne amputacije.

Algoritmi koji su uvedeni da bi sprečili pedofiliju, seksualno uznemiravanje i druge vrste nasilja – ciljeve koji su nesporno nužni – u praksi često postaju grubi instrumenti kontrole izraza.

PSIHOLOŠKE POSLEDICE KOJE NE SMEMO IGNORISATI

Moja briga nije „šta nam rade klasicima“. Moja briga je šta ovo radi psihi gledaoca.

Kada se ljudima stalno poručuje da ne veruju sopstvenom doživljaju, da je nelagodnost znak moralnog kvara, a propitivanje pretnja – to nije kultura. To je psihološki pritisak. Umetnost bi trebalo da proširuje svest, a ne da je disciplinuje.

GDE JE GRANICA PREĐENA

Ono što je nekada ostajalo u umetničkim i akademskim krugovima danas se spušta u vrtiće i osnovne škole, u uzrast u kome dete još nema kapacitet da razume nijanse i kontekst.

Razumem da se svet menja. Razumem potrebu da se iskorenjuju nasilje, rasizam i diskriminacija.
Na tome treba da radimo – kroz razvoj empatije, kritičkog mišljenja i emocionalne pismenosti.

Ali kada se deci nude gotovi odgovori umesto prostora za pitanja, više ne govorimo o edukaciji, već o indoktrinaciji.

Primarna porodica – roditelji i dom – ima pravo i odgovornost da vaspitava decu u skladu sa svojim vrednostima. Ono što danas često vidimo pod plaštom degenerativne političke korektnosti nije razvoj svesti, već razvoja novih oblika fobije. Fobije od pogrešne reči, pogrešnog pitanja, pogrešne misli, fobije od isticanja…

A kultura zasnovana na strahu ne proizvodi slobodne i odgovorne ljude, već autocenzuru i sve veću zbunjenost, te upitanost sa kojiom mi klijenti sve češće dolaze „Šta nije u redu sa mnom?“