Zašto se deca rađaju kao „mali vanzemaljci“
STRATEGIJE PREŽIVLJAVANJA I POSTEPENI GUBITAK SEBE
Imam običaj da kažem da se deca rađaju „kao mali vanzemaljci sa amnezijom“. Novorođenče ima svest i inteligenciju, ali nema mapu stvarnosti. Ne zna ko je, šta je, gde je… Ono što ima nisu misli, već sirovi unutrašnji impulsi – glad, bol, hladnoća, strah, nelagodnost – koji se smenjuju i preplavljuju bez objašnjenja i konteksta.
U tom početnom stanju, plač nije komunikacija niti strategija. Plač je refleks nemoći, jedini odgovor organizma koji još nema razvijene kapacitete za regulaciju i samoodrživost. Međutim, vrlo brzo se događa nešto ključno: na taj plač neko odgovara. Neko dolazi, hrani, presvlači, umiruje, uzima dete u naručje, mazi, tepa… I dete počinje da povezuje unutrašnje stanje sa spoljašnjom reakcijom, razume da je plač sredstvo komunikacije. Ono uči osnovni princip opstanka.
Kako dete raste, oblici izražavanja postaju složeniji. Pojavljuju se pogled, mimika, pokret, ton glasa, a kasnije i reči. Ipak, mnogo pre nego što govor postane glavni kanal komunikacije, dete već intenzivno „čita“ svet. Ne kroz jezik, već kroz energiju. Dete oseća napetost u prostoru, razliku između prisutnosti i odsutnosti, promene u raspoloženju odraslih, nijanse u tonu i ritmu. Čita i reaguje. Prvi jezik sve dece sveta je jezik prilagođavanja.
U tom procesu dete počinje da gradi mapu odnosa – uči ko je stabilan, ko nepredvidiv, ko reaguje povlačenjem, ko burno, ko traži tišinu, a ko postignuće. Iz te mape odnosa postepeno se razvijaju obrasci ponašanja i strategije prilagođavanja, za različite ljude.
Ono što kasnije nazivamo „ličnost“ je skup vrlo preciznih, razrađenih, sofisticiranih adaptacija nastalih kao nadogradnja tog ranog principa opstanka – potrebe da se unutrašnje stanje nekako poveže sa odgovorom okruženja.
Kako pažnja sve više ide ka spolja, dolazi do postepenog, ali značajnog pomeranja. Unutrašnji impuls postaje sekundaran. Pitanja poput „šta ja osećam“, „šta meni treba“ i „ko sam ja“ gube na važnosti, jer nisu presudna za opstanak. Fokus se premešta na to kako se uklopiti, kako umiriti druge, kako zaslužiti pažnju ili izbeći konflikt. Gubitak sebe ne nastaje zato što je dete pogrešilo, već zato što u datom trenutku opstanak nije ostavljao prostor za autentičnost.
Detinjstvo je naša prva mapa odnosa. Ako je okruženje krhko, učimo da se smanjujemo. Ako je zahtevno, učimo da postižemo. Ako je nepredvidivo, razvijamo stalnu budnost i skeniranje. Ako je ljubav uslovna, učimo da igramo uloge.
Odrastamo i te iste strategije nastavljaju da upravljaju našim životom i onda kada više nisu nužne. Reagujemo iz starih mapa, iz istih obrazaca prilagođavanja, iako više nismo deca i iako realni uslovi to više ne zahtevaju. Tada se javlja unutrašnji nesklad – osećaj praznine, hroničnog umora, anksioznosti ili utisak da živimo „ispravno“, ali ne i istinito.
Za razliku od deteta, odrasla osoba ima iskustvo i izbor. Ima kapacitet da zastane, da oslušne i da sebi postavi pitanja koja ranije nisu bila moguća. Da li ovo radim zato što ja to želim? Zato što je zdravo, dobronamerno i adekvatno za mene danas? Ili zato što sam to nekada morao da bih preživeo? Taj trenutak samopropitivanja često označava početak povratka sebi. A put je dug i zahtevan. Put prevaspitavanja sebe. Smatram da je prevaspitati sebe, biti sebi roditelj, okruženje i podrška kakvu nismo imali u razvojnim godinama, najkompleksniji zadatak stavljen pred ljudsko biće. Ali i nužan za zdravo i radosno opstajanje u svakodnevici.
Naše rane strategije zaslužuju razumevanje i poštovanje. One su nas održale. Ali ono što je nekada bilo nužno, danas često postaje ograničavajuće, nezdravo, nefunkcionalno. Postaje izvor nezadovoljstva i patnje. Kada počnemo da razlikujemo ono što je nekada bilo neophodno od onoga što je danas istinito, otvara se prostor za promenu. Za promenu odnosa prema sebi i transformaciju samosabotirajućih crta ličnosti razvijenih u detinjstvu kao strategije preživljavanja.
Na osnovu ovih uvida razvila sam dva ciklusa radionica za razvijanje emocionalne inteligencije „Kako hoću da se osećam“ (14.02.2026.), kao i transformativni ciklus radionica za trening asertivne komunikacije „Povratak sebi“ (28.02.2026). Ne kao gotove recepte ili unapred definisana rešenja, već kao prostor za samorefleksiju, transformaciju, razmenu i sticanje novih veština, u kojem se postepeno otkrivamo istinu o sebi. Postajemo iskreni sa sobom ko smo, čak i kada to boli, kako bismo mogli svesno, precizno i iz slobodne volje i bića da donesemo odluku kako dalje, kako bolje i adekvatnije za sebe i svoje okruženje, nezavisno i bez uplitanja drugih. I stičemo alate, sposobnosti i kapacitete za dalji samostalni rad.
Dobro došli!