LEPA ILI PAMETNA? NE SMEŠ BITI OBA…

Poslednja dva meseca, a naročito poslednje dve nedelje, bavila sam se nečim čime se inače ne bavim: političkom promocijom. Pozivala sam ljude na događaj Stranke Istina. Razgovarala sam sa prijateljima, poznanicima, saradnicima i ljudima za koje sam verovala da bi želeli da čuju nešto drugačije. Istog meseca sam, manje ili više, osamdeset ili sto puta ponovila jednu istu priču: dođite. Ne morate unapred ni da verujete, ni da podržavate, ni da se učlanite. Dođite, čujte, upoznajte i sami procenite ko je Ivana Vujasin, šta je Stranka Istine.

Ja nisam članica Stranke istine. Ali jesam Ivanina prijateljica. Poznajem je godinama. I dovoljno dobro poznajem i nju i sebe da znam zašto sam odlučila da joj dam svoje vreme, energiju, glas i podršku…

Podržala sam je zato što ona ulazi upravo u one teme od kojih većina beži ili se pravi da ni ne postoje… Postavlja pitanja koja nisu laka, popularna, bezbedna, ni zahvalna. Pitanja i teme koje se zaobilaze zato što su politički rizične, društveno nekomforne ili još uvek toliko agravirajuće da je lakše praviti se da problem ne postoji.

Legalizacija kanabisa. Zakonsko regulisanje prostitucije. Neradna nedelja. Snažnija zaštita radnika i drugačiji zakoni o radu. Pravo čoveka da uzme slobodan dan kada mu je teško bolestan kućni ljubimac. Ozbiljnija zaštita životinja. Mnogo snažniji zakoni i konkretne mere protiv nasilja, naročito nasilja nad decom i ugrožavanja dece na internetu. Ograničavanje reklamiranja i društvene normalizacije kockarnica i kladionica… Samo su deo programa kojim se Stranka Istine bavi.  Možemo se slagati ili ne slagati sa svakom pojedinačnom idejom. Zapravo, bilo bi čudno da se svi u svemu slažemo. Ali ne možemo pošteno tvrditi da su to nevažna pitanja. Ona su već ušla u naše domove, porodice, novčanike, zdravlje i svakodnevni život. To što o njima ćutimo ne čini ih manjim. Samo ih ostavlja neregulisanim, nevidljivim i pogodnim za zloupotrebu.

Ivana ne potiče iz kulturne i humane ravnodušnosti. Potekla je iz porodice u kojoj altruizam nije bio lepa reč za samopromovisanje, nego princip življenja. Njen otac Bora bio je idejni tvorac kongresa „Ishrana budućnosti”, dok su Ivana, njena majka i sestra, bile su njegova pokretačka i stvaralačka snaga.  Ivana se iskristalisala kao organizator i realizator, koji je tu viziju pretvorio u veliki događaj, koji je deset godina okupljao impresivan broj učesnika, otvarao prostor za razmenu znanja i iza sebe ostavljao i štampane zbornike.  Upravo je kroz to dugogodišnje iskustvo shvatila da kongresi, paneli i javni razgovori, koliko god bili dragoceni, nisu dovoljni da bi se društvo istinski promenilo. Bilo je potrebno menjati sam sistem; zakone, institucije i način na koji država odgovara na stvarne potrebe ljudi. Zato je ušla u politiku: ne iz želje za titulom ili položajem, već zato što je razumela da se neke promene više ne mogu samo zagovarati spolja, nego se za njih mora boriti tamo gde se odluke donose. Ona i danas, iz godine u godinu, organizuje panele posvećene ključnim društvenim, etičkim i ljudskim pitanjima; često baš onima od kojih i institucije i političke organizacije sklanjaju pogled.

Juče, 5. septembra, konačno je održan događaj na koji sam toliko dugo pozivala ljude. Na njemu je predstavljen program Stranke istine, a kroz panel-diskusiju posebno je otvoreno pitanje legalizacije kanabisa u Srbiji. Taj događaj ličio je na sve osim na ono što smo navikli da zamišljamo kada kažemo „politički skup”. Nije bilo jeftinog podizanja tenzije, urlanja parola, vređanja protivnika ni potcenjivanja publike. Bio je to kulturan, promišljen i dostojanstven događaj, postavljen na nivou koji je ozbiljno podigao lestvicu političke komunikacije u Srbiji.

I dok sam posmatrala sve što je Ivana sa svojim ljudima stvorila, ponovo mi je bilo jasno koliko je nepravedno i primitivno ono sa čim se sposobne žene i dalje suočavaju u Srbiji. Posebno u politici, prostoru koji se još uvek doživljava kao muška teritorija. Jer ženi će se ponekad oprostiti što je lepa, ako nije suviše pametna. Oprostiće joj se i što je pametna, ako nije suviše lepa, vidljiva, samouverena i svoja. Ali ako se u istoj ženi spoje lepota, inteligencija, sposobnost, ambicija, harizma, humanost, moć da nešto pokrene i stvori objektivne i zavidne rezultate, tada se kao po komandi pojavljuje narativ: „Mora da iza toga stoji neki muškarac. Mora da je do položaja stigla nečistim prečicama.“ Biraj lepa ili pametna. Ne smeš biti oba. Kada nemamo argument protiv rada neke žene, procenjujemo njen izgled. Kada ne možemo da osporimo ono što je napravila, pokušavamo da osporimo način na koji je do toga došla. Kada nam je teško da podnesemo nečiju smelost, lakše nam je da pronađemo manu nego da priznamo: ova žena radi nešto za šta ja nemam snage, sposobnosti, sklonosti ili hrabrosti.

Ja lično nemam ni kapacitet ni sklonost da se bavim politikom. Politika nije moje polje rada i verovatno nikada neće biti. Ali želim promene u ovoj zemlji. Ne kozmetičke, ne one koje lepo zvuče pred izbore i nestanu čim se kamere ugase, nego velike, sistemske i hrabre promene. Zato sam zahvalna ljudima koji imaju i kapacitet i volju da u taj prostor uđu. Zahvalna sam Ivani što je spremna da podnese teret javnosti, otpor, podsmeh, predrasude i sva ona nepozvana mišljenja koja sleduju ženi čim postane dovoljno vidljiva. Kao što sam zahvalna hirurgu koji može da uradi ono što ja ne mogu. Zahvalna sam inženjeru koji razume ono što ja ne razumem. Zahvalna sam svakom čoveku koji svoj dar, znanje i disciplinu stavlja u službu nečega većeg od sebe. Zašto onda ne bih bila zahvalna i nekome ko ima sposobnost da artikuliše društveni problem, okupi ljude, pokrene razgovor i pokuša da političkim putem menja sistem? Niko od nas ne može sve. Društvo i postoji da ne moramo svi biti sposobni za isto. Sabornost je ključ opstanka čoveka. Moj/naš zadatak je da prepoznamo gde možemo da doprinesemo, a gde da podržimo druge tamo gde oni rade nešto što mi nismo kompetentni.

Ivanu doživljavam kao ženu neverovatnog, gotovo viteškog integriteta. Kao vizionara sa retkom sposobnošću da zamisli ono čega još nema i da zatim godinama radi kako bi to dobilo oblik. Kao izuzetno kreativnu ženu, ne samo u poslu nego i u načinu na koji živi i okuplja ljude. Kao ženu plemenite vizije, nepokolebljivog moralnog kompasa i srca dovoljno velikog da menja svet. Ne tvrdim da je bezgrešna. To ne bih tvrdila ni za sebe, ni za bilo koga koga volim i poštujem. Podrška ne znači proglašavanje čoveka savršenim. Znači da smo dovoljno zreli da ne zahtevamo savršenstvo pre nego što priznamo vrednost. Da umemo da gledamo dela, kontinuitet, nameru, odgovornost i cenu koju je neko spreman da plati za ono u šta veruje.

Zato sam prethodnih nedelja govorila: dođite i pogledajte svojim očima. Nemojte podržati zato što ja podržavam. Nemojte odbiti zato što vam je politika u Srbiji ogadila samu pomisao na političku stranku. Nemojte donositi sud na osnovu Ivaninog izgleda, trača, pretpostavke ili sopstvenog razočaranja u sve što nosi reč „politika”. Pogledajte šta radi. Saslušajte šta govori. Postavite pitanja. Ne morate joj pokloniti poverenje, proverite da li ga zaslužuje.