ČOVEK KAO PSIHOFIZIČKO BIĆE I ZNAČAJ POKRETA
Mala škola psihologije za jasnije razumevanje sebe
Ovaj tekst pišem iz dva razloga. Prvi je što razvijam autorski psihološko-telesni model rada na sebi koji povezuje svest, emocije, telo, energiju i mogućnost svesnog izbora. Drugi razlog je to što se u svom radu često susrećem sa ljudima koji koriste pojmove kao što su psiha, mentalno, um, emocija, telesna senzacija, psihološki mehanizam ili energetska blokada, a da im nije sasvim jasno šta svaki od njih znači. To je potpuno razumljivo, jer niko nije dužan da poznaje terminologiju da bi počeo da radi na sebi. Ali kada različite pojave nazivamo istim imenom ili istu pojavu različitim imenima, umesto razumevanja može nastati još veća magla koja otežava psihološki rad na sebi. Jasno razgraničavanje ovih pojmova pomaže nam da prepoznamo šta nam se događa i na kom mestu možemo nešto da promenimo.
Sve to me je podstaklo da napišem tekst koji jeste poprilično stručan, ali je namenjen i ljudima koji nemaju psihološko obrazovanje. Želim da ove pojmove objasnim jasno i razumljivo, kako bi ljudima to znanje moglo praktično da pomogne u radu na sebi. Istovremeno želim da pokažem kako su svi ovi procesi povezani sa pokretom i zašto celovit psihološki rad treba da obuhvati i telesnu i energetsku dimenziju našeg iskustva.
ČOVEK NIJE SASTAVLJEN OD ODVOJENIH DELOVA
Čovek je psihofizičko biće. Psiha i telo nisu dva odvojena sistema koja povremeno utiču jedan na drugi. Oni neprestano funkcionišu kao celina. To što mislimo utiče na ono što osećamo i na ono što se događa u telu. Stanje tela, zauzvrat, utiče na naše emocije, misli, pažnju i ponašanje. Dovoljno je da pomislimo na nešto čega se plašimo pa da se promene disanje, puls i mišićna napetost. Isto tako, neispavanost, glad ili fizička iscrpljenost menjaju način na koji doživljavamo sebe i svet. Psihofizičko, dakle, nije još jedan deo čoveka pored psihičkog i fizičkog. To je naziv za njihovu neprestanu razmenu i međuzavisnost.
MENTALNO JE DEO PSIHE
Mentalno se odnosi na rad uma: misli, procenjivanje, zaključivanje, uverenja, unutrašnji govor. Na primer: „Ne odgovara mi na poruku zato što me odbacuje“, „Ne smem da pokažem slabost“.
Ljudi često izjednačavaju psihu sa umom. Psiha je, međutim, mnogo širi pojam. Pored svega što mentalno obuhvata, psiha obuhvata emocije i osećanja, potrebe, želje, motive, nagone, volju i namere, opažanje, sećanja, maštu, snove i fantazije, subjektivni doživljaj sebe, drugih ljudi i sveta, svesne, podsvesne i nesvesne procese, odbrambene mehanizme, navike i automatske reakcije, način vezivanja i uspostavljanja odnosa, emocionalno reagovanje, crte ličnosti, vrednosti i osećaj identiteta. Mentalno je ono što mislimo, procenjujemo i tumačimo. Psiha obuhvata sve što mislimo, osećamo, želimo, pamtimo, zamišljamo i svesno ili nesvesno činimo.
ŠTA JE EMOCIJA
Emocija nije samo osećanje, niti samo telesna reakcija. To je celovita psihofizička reakcija na nešto što procenjujemo kao značajno za nas. Emocije su unutrašnji signalni sistem, poput lampica na kontrolnoj tabli: ukazuju da se u nama događa nešto važno. Strah signalizira opasnost, ljutnja povređenu granicu, tuga gubitak, stid strah od odbacivanja, radost usklađenost sa onim što nam je važno. Pojavljivanje emocije nije niti nepogrešiva procena situacije, niti prisila da se reaguje na određeni način. Ponekad emocija odgovara na ono što se događa sada, a ponekad je pokrenuta ranijim iskustvom na koje nas sadašnjost podseća. Emocija istovremeno obuhvata: procenu značenja, fiziološku promenu, subjektivno osećanje, impuls za delovanje i izražavanje kroz lice, glas i pokret. Ona takođe povezuje psihu i telo.
FIZIOLOŠKA PROMENA, TELESNA SENZACIJA I PERCEPCIJA
Fiziološka promena događa se u telu: menjaju se disanje, puls, mišićni tonus, hormonska aktivnost. Telesna senzacija je signal te promene (stezanje, knedla, toplota, praznina). Percepcija je naš svesni doživljaj te senzacije, a tumačenje je značenje (misaoni proces) koje joj naknadno pripisujemo.
Proces izgleda ovako: Fiziološka promena u telu → telesna senzacija → percepcija senzacije → tumačenje
Ovaj redosled je pojednostavljen radi jasnoće. U stvarnosti proces deluje u oba pravca, ne samo unapred. Srce ubrzava; to je fiziološka promena. Javlja se senzacija lupanja. Mi je svesno opažamo, a zatim tumačimo kao znak opasnosti, uzbuđenja ili zaljubljenosti. Ali tumačenje takođe menja senzaciju: ako lupanje protumačimo kao dokaz opasnosti, ono se pojačava; ako ga prepoznamo kao reakciju nervnog sistema, lakše se smirujemo. Važno je razlikovati ova četiri sloja, jer se greška obično dešava na nivou tumačenja, na nivou uma, a ne na nivou same senzacije. Tu je prostor za psihološki rad na sebi. I počinje prepoznavanjem grešaka u načinu razmišljanja i tumačenja realnosti. Usvojenih ili stečenih još od detinjstva.
KAKO NASTAJE PSIHOFIZIČKA REAKCIJA
Događaj ili okidač → procena značenja (um/psiha) → emocija (psiha) → fiziološka promena (telo) → telesna senzacija (telo) → tumačenje (um/psiha) → impuls (psiha) → ponašanje (psiha)
Ceo proces je povezan nervnim sistemom. I ovaj lanac je pojednostavljena mapa, ne doslovan opis onoga što se dešava u nervnom sistemu. Emocija i fiziološka promena se, u stvarnosti, dešavaju gotovo istovremeno, kao dva aspekta iste reakcije, a ne kao dva odvojena koraka. Mapa je korisna zato što nam pokazuje gde možemo da intervenišemo (psihološki rad na sebi).
KAKO ORGANIZAM REAGUJE NA OPASNOST
Funkcija mehanizama zaštite je preživljavanje. Podela koja sledi je klinička radna mapa, oslonjena na ono što terapeuti decenijama posmatraju kod klijenata. Nije konačna, neosporena slika nervnog sistema. Tačan mehanizam je i dalje predmet naučne rasprave, ali obrasci koje opisuje prepoznaje gotovo svako ko na njima radi.
Borba ili beg. Kada sistem proceni da možemo da se odbranimo ili udaljimo, dolazi do mobilizacije: ubrzan puls i disanje, sužena pažnja, telo spremno za akciju. Ovo se ispoljava kao nemir, razdražljivost, potreba za kontrolom, impulsivnost, svađanje, stalna aktivnost, nemogućnost mirovanja, napetost ili nesanica.
Zamrzavanje ili gašenje. Kada borba i beg nisu mogući, dolazi do povlačenja: ukočenost, osećaj težine, usporenost, slabost, emocionalna otupljenost, smanjena sposobnost razmišljanja, odvojenost od tela, osećaj nestvarnosti ili nemogućnost da se reaguje iako osoba svesno zna šta bi želela da uradi.
Hronična pripravnost. Ako opasnost dugo traje, kao i kad počnemo da tumačimo realnost kao ugrožavajuću, nervni sistem ostaje u stalnoj pripravnosti i stražarenju — praćenje tona glasa, izraza lica, znakova opasnosti. Rezultat: hronična napetost, problemi sa spavanjem, teškoće sa koncentracijom.
Ove reakcije se smenjuju. Ista osoba prelazi iz preterane aktivacije u povlačenje i nazad, zavisno od situacije. U ovim reakcijama važnu ulogu ima autonomni nervni sistem, koji reguliše telesne funkcije bez naše svesne kontrole. Njegove dve glavne grane su simpatikus i parasimpatikus. Simpatikus mobiliše organizam za akciju. Ubrzava rad srca i disanje, povećava budnost i priprema telo za borbu ili beg. Parasimpatikus uglavnom usporava organizam, podstiče odmor, varenje, oporavak i vraćanje u ravnotežu nakon opasnosti. Kod zamrzavanja i gašenja slika je složenija. Zamrzavanje može uključivati istovremenu aktivaciju i kočenje, dok se kod izraženog gašenja pojavljuje snažno usporavanje i povlačenje organizma. Zato zamrzavanje i gašenje ne treba jednostavno izjednačiti sa normalnim parasimpatičkim stanjem odmora i oporavka.
KADA PSIHOFIZIČKA REAKCIJA POSTAJE TRAUMATSKI OBRAZAC
Zaštitna reakcija je korisna kada nakon nje organizam uspe da se vrati u stanje/doživljaj sigurnosti. Problem nastaje kada iskustvo prevaziđe našu sposobnost da ga obradimo, ili kada se ugrožavajuća iskustva ponavljaju bez dovoljno podrške i oporavka. Tada unutar nas kreiramo mehanizam odbrane, koji će automatizovano reagovati na sve slične situacije.
Trauma nije samo težak događaj iz prošlosti. To je psihofizička posledica iskustva koje je u datom trenutku prevazišlo našu sposobnost da se zaštitimo, samoregulišemo i ponovo uspostavimo osećaj sigurnosti. Isti događaj ne ostavlja iste posledice kod svake osobe. Na to utiču intenzitet, uzrast, prethodna iskustva i dostupnost podrške… Ako tokom ugrožavajućeg iskustva nismo mogli da pobegnemo, odbranimo se ili izrazimo šta osećamo, zaštitna reakcija može ostati nedovršena i lako se ponovo aktivirati. To ne znači da je događaj zarobljen u mišiću. Znači da je nervni sistem naučio da određene situacije prepoznaje kao znak moguće opasnosti, i njihovo prepoznavanje se tumači kao opasnost/ugroženost, pa nastaje i/ili se aktivira mahanizam odbrane. Telo se stegne pre nego što donesemo odluku. Povučemo se pre nego što proverimo da li nam zaista preti opasnost. Reagujemo na sadašnjost iz obrasca nastalog u prošlosti. Obrasca koji je nekada imao zaštitnu funkciju, a problem postaje kada nastavlja da upravlja životom i onda kada više nije potreban.
ŠTA NAZIVAMO ENERGETSKOM BLOKADOM
Izraz energetska blokada nema jednu opšteprihvaćenu naučnu definiciju, ali može biti koristan ako jasno kažemo šta njime označavamo: relativno stabilan psihofizički obrazac koji uključuje mišićnu napetost, sputano disanje, autonomnu pobuđenost ili gašenje nervnog sistema, potiskivanje emocija i smanjenu povezanost sa telesnim senzacijama, često uz uverenja poput „Nisam bezbedna“ ili „Moram sve da kontrolišem“.
Na telesnom nivou: hronično stezanje, zadržavanje daha, umor. Na emocionalnom: strah od osećanja, preplavljenost ili potiskivanje. Na nivou ponašanja: automatsko povlačenje, ugađanje drugima, izbegavanje bliskosti, ponavljanje istih odnosa.
Kada govorimo o energiji, ne moramo tvrditi da je u telu doslovno zarobljena neka merljiva supstanca. Možemo govoriti o stvarnom subjektivnom doživljaju zastoja, skupljanja i nemogućnosti da se energija pretvori u slobodan pokret.
KAKO SE ENERGETSKA BLOKADA ODRŽAVA
Okidač → stara procena opasnosti → emocija → fiziološka promena → tumačenje senzacije kao opasne → dodatno stezanje ili izbegavanje → učvršćivanje automatizma
Osoba oseti napetost u grudima, protumači je kao znak da će izgubiti kontrolu, zadrži dah i stegne telo, pokušavajući da ne oseća. Kratkoročno oseti olakšanje, ali nervni sistem dobija potvrdu da je senzacija zaista bila opasna. Zaštita koja je nekada imala smisla postaje ograničenje.
ZAŠTO PSIHOLOŠKI RAD NE MOŽE OSTATI SAMO NA NIVOU UMA
Razumevanje, razgovor i uvid su važni. Ali ako je obrazac istovremeno prisutan u disanju, mišićnoj napetosti, radu nervnog sistema i automatskom ponašanju, samo mentalno razumevanje često nije dovoljno da bi se promenio.
Možemo savršeno razumeti zašto se nečega plašimo, a da nam se telo svaki put ponovo stegne. Možemo znati da imamo pravo da kažemo ne, a ipak izgubiti glas kada treba da postavimo granicu.
Celovit psihološki rad zato obuhvata i telo. Pažnju, disanje, oslonac, mišićni tonus, glas, pokret, granice i subjektivni osećaj životnosti. To je rad na psihofizičkom nivou, jer istovremeno uključuje um, emocije, nervni sistem i telo.
KAKO PUŠTANJE POKRETA MENJA AUTOMATIZME
Puštanje pokreta počinje vraćanjem pažnje iz tumačenja u neposredni doživljaj tela: disanje, oslonac, napetost, impuls koji želi da postane pokret. Ne odlučujemo unapred kako bi pokret trebalo da izgleda. Telo možda želi da se protegne, zatrese, uspravi, odgurne ili potpuno miruje. Važno je da osoba može da prati impuls, ali i da ga zaustavi ili promeni. Time se obnavlja ono što je u traumatskom iskustvu često bilo izgubljeno: osećaj da imam izbor. Cilj nije dramatično pražnjenje niti nasilno „izbacivanje traume iz tela“. Cilj je da ostanemo u kontaktu sa sobom, osetimo senzaciju bez trenutnog povlačenja, prepoznamo emociju bez potiskivanja i istražimo impuls bez gubitka kontrole.
Ponavljanjem takvog iskustva proširujemo repertoar reakcija. Stari automatizam ne mora odmah nestati, ali prestaje da bude jedina mogućnost. Prostor koji se time otvara nije apstraktan. To je doslovno vreme koje telu treba da oseti senzaciju pre nego što se pretvori u pokret. U tom prostoru, između podražaja i reakcije, pojavljuju se svesnost, regulacija i izbor. Kada psihološki rad obuhvati i telo, ne menjamo samo priču koju govorimo sebi. Menjamo način na koji dišemo, osećamo, zauzimamo prostor i delujemo. Promena tada ne ostaje na nivou razumevanja. Postaje novo psihofizičko iskustvo i, postepeno, novi način življenja.